Посета

НА КОСОВУ, ПОВОДОМ 130. ГОДИШЊИЦЕ ОД ОСНИВАЊА СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ
У заветном кругу
У Митровици пуна сала у Студентском клубу, на представљању једне од две најстарије и најзначајније српске издавачке установе. Млад и начитан свет, словенске лепоте. А говоре врсни песници: Лакићевић, Бабић, Михајловић, Матић, Ракочевић, Поповић... У Лепосавићу темељно предавање др Марије Јефтимијевић Михајловић о Косову у издањима СКЗ. За само два дана чули смо мноштво важних имена и наслова, идеја и гласова. Запамтили небоземни пој и слике које светле. (...)  Народ који се на овакав начин бави књигом и културом не треба никоме да се правда што је свој на своме

Забележио: Игор Давидовић
Фото: Игор Давидовић и Библиотека „Вук Караџић”

Кад ступа на простор Косова и Метохије, буднији српски створ као да улази у унутарњи круг свог светог предања. Све споредно и случајно, рецимо тренутне историјско-политичке околности, нестаје у трећем плану. Расклапа се као јефтине кулисе путујућег позоришта, губи се из видокруга. Велики нервозни метрополис бледи негде иза, са својим шареним билбордима и оловним покровима. Неважно је што си путовао скоро девет сати, што си на граници које нема чекао више од два сата, што су неке од вас скоро прокријумчарили преко Јариња (јер је невакцинисанима улаз понекад забрањен).
Ступаш у заветни круг и пред тобом израња само оно што је од пресудне важности.
„Погледај ова брда и овај камен. То је боја Косова”, каже песник Драган Лакићевић, док грабимо уз Ибар ка Митровици. „Из тог камена је, тврде, извлачен пигмент и прављена боја за неке од најлепших косовских фресака.”
Овога пута на Косову смо у оквиру обележавања 130. годишњице оснивања Српске књижевне задруге, једне од две најстарије и најважније српске издавачке установе, и једног од стубова српске културе. Са нама су песници др Душко Бабић, управник СКЗ, и Драган Лакићевић, главни уредник СКЗ, и Задругин аутор Бранислав Матић, уредник Националне ревије „Србија”. У Митровици нас чека Милан Михајловић, један од најзначајнијих српских песника на Косову, директор митровачке Градске библиотеке „Вук Караџић”, такође аутор СКЗ, а од сада и њен повереник за јужну српску покрајину. Чека нас и сала у универзитетском кампусу Студентског центра „Приштина” у Митровици, пуна младог и начитаног света, словенске лепоте.
Искупили се и угледни песници са Косова и Метохије, да суделују и подрже: Ратко Поповић, Живојин Ракочевић, Марија Миљковић, Видосава Арсенијевић, Ненад Раденковић Јеро... И младе снаге овдашње српске књижевности, попут Саре Јекић, Невене Милосављевић, Елме Селими, Јоване Мицић... Свој небоземни вокал приноси Јелена Спирић, ту је и зналачка гусларска рука младог Станка Аџића. (...)
Чуло се много тога из живог корена српске културе на Косову и Метохији, пуно поезије и музике. Беседили су гости из Београда. А у средишту пажње Српска књижевна задруга и њених задивљујућих 130 година.

НАШЕ УКОРИЧЕНЕ ДРАГОЦЕНОСТИ

Овако је, тог 22. марта у Косовској Митровици, говорио Драган Лакићевић, песник, приповедач, главни уредник СКЗ:
– Када је основана Српска књижевна задруга, Срби су већ имали огромну књижевност. Пре свега, народну – Вукове збирке биле су објављене, а песме из необјављене заоставштине управо је припремао и давао у штампу један од оснивача СКЗ, велики филолог Љубомир Стојановић, човек од краљевог поверења да у Бечу штампа из Хиландара тек донето Мирослављево јеванђеље... Потом, имали смо стару српску књижевност, хагиографску и поетско-религиозну, потом дубровачку, и књижевност XIX века, са великим предромантичарима и романтичарима – форматима Доситеја, Стерије, Његоша, Бранка, Змаја, Јакшића, Лазе Костића...
Оснивачи СКЗ започињу да систематски и аналитички приређују, тумаче и издају дела српских и светских, старијих и новијих, поготово словенских писаца, с нагласком на српској народној и класичној књижевности, трудећи се да у исто време организују читаоце и претплатнике, кроз институцију „ширења чланства” и повереника. Чланова готово да има више изван тадашње Кнежевине Србије, поготово на северним странама.
Оснивачи СКЗ тек можда слуте да ће се те исте године 1892. родити један Иво Андрић, а само коју годину доцније Црњански и Десанка, потом, Ћопић, Селимовић, Ћосић, Десница, Попа, и остали велики писци и преводиоци из 20. века: Нушић, Кочић, Исидора, Бора Станковић, Сремац, Дучић, Шантић, Ракић... У том веку ратова и страдања Задруга је урадила многе велике подухвате, од 760 наслова плавог „Кола” и Историје српског народа у 10 томова, до других подухвата у сарадњи са Матицом српском („Српска књижевност у 100 књига”) и „Просветом” („Стара српска књижевност” у 24 књиге)...
До Другог светског рата објављено је 300 наслова у „Колу” СКЗ. Током и после рата, многи емигранти из Југославије односили су, у свет, као највеће благо и једину покретну имовину, управо библиотеку „Коло”.
Сећам се да је (2002. године) на моје предавање о 110 година СКЗ, у нашој цркви у Монтреалу, дошао и узео реч доктор Царићевић, стоматолог, који се непосредно после Другог светског рата одселио из Београда. У свом великом стану на Теразијама оставио је четири радио-апарата и друге драгоцености, а као највећу однео само плаве књиге „Кола”. И на то моје предавање донео је једну, прву, број 1, Доситејев Живот и прикљученија из 1892, да покаже садашњем уреднику СКЗ, са жаљењем што он, у тим годинама, више не види да чита, а његов унук, на жалост, не зна српски.
„Ми вас у Српској књижевној задрузи замишљамо са штаповима и шеширима”, рекао је један посетилац књижевне вечери посвећене Српској књижевној задрузи у Стокхолму.
„Имам више издања Библије, али највише волим оно у Задругином ’Колу’”, рекао ми је један посетилац књижевне вечери у Гетеборгу.
„Али Задруга у ’Колу’ није објавила Библију”– рекао сам. Саговорник је остао при своме – да то издање има.
Када седимо за великим Задругиним столом, увек су нам пред очима претходници – часници, песници, професори, научници. Увек је реч о њима – највише о књигама, али и о животима и портретима. Прича се ту о Андрићу, Десанки, Ћопићу, Скендеру Куленовићу, Радовану Самарџићу, Раичковићу, Иви Тартаљи, Брани Петровићу, Митрополиту Амфилохију, Добрици Ерићу, Миодрагу Булатовићу, Манојлу Гавриловићу, Новици Тадићу, Ракитићу... Кад се о њима говори, идеје долазе саме. Старе књиге обавезују на нов начин...
Зна се где је ко обично седео. Нижу се сећања, анегдоте, легенде.
Један од најугледнијих чланова СКЗ, још од призренских дана, био је патријарх Павле. Упамћено је како се сваког јануара лично јављао телефоном да пита какве су његове обавезе око чланарине и преузимања књига из „Кола”. И епископ Јован (Пурић), аутор СКЗ, сећа се како је, као студент, доносио претплату на Историју српског народа за патријарха Германа.

ВЕРТИКАЛА КРОЗ ТРИ ВЕКА

А овако је зборио др Душко Бабић, управник СКЗ, песник, научник:
– (...) Српска књижевна задруга основана је 1892. године, са циљем да издаје и у народу шири књиге – старе и нове, из домаће и светске баштине; да просвећује, духовно уздиже и окупља српски народ, ма где живео. Након „васкрса државе српске”, нашој књижевности и култури била је неопходна оваква установа, пројектована да чува највише вредности националне традиције – писмо, језик, народно памћење, увек отворена ка највишим вредностима светске књижевне и културне баштине. Зато је јубилеј – 130 година од оснивања, који обележавамо ове године, важан датум у календару српске културе.
Домети једне националне културе мере се, између осталог, и по томе колико је она способна да у себи очува и учврсти континуитет својих темељних идеја, вредности, институција. Сто тридесет година трајања Српске књижевне задруге један је од најзначајнијих континуитета у нашој културној историји, духовна вертикала која спаја три века. Када у једној култури нешто живи 130 година, верно својој изворној замисли, онда је то јасан показатељ важности тога за чување имена и идентитета народне заједнице.
У години јубилеја планирали смо да посетимо читав низ места и установа у Србији и окружењу, са циљем да оснажимо идеју Задруге у времену „кризе књиге” и опште пометње вредности. Желимо да што више људи, посебно младих – ученика и студената, чују нашу причу о историјату, мисији и значају Српске књижевне задруге у српској култури. Зато смо, ових дана, дошли на Косово и Метохију, међу наш народ, уверени да нема лепшег места на свету за причу о Задрузи. Између Косова и Метохије и Задруге постоји дубинска духовна сагласност, важна за наше колективно памћење и самоодржање. У „дефиницији” Задруге јесте неговање и продужавање националне идеје, утемељене на заветној – светосавској и косовској мисли. Историјски и симболички значај Косова неодвојив је од вредности које Задруга чува и оличава. Зато једно без другог не могу ни да замислим.
Задруга је основана да нас чува од незнања, бахатости, самозаборава... Чуваће нас и даље, ако ми будемо чували њу.

СВЕТЛИ ИМЕНИК СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Књижевник Бранислав Матић, аутор СКЗ:
– Да би се описао значај Српске књижевне задруге, вероватно би било довољно навести само имена. Имена оснивача и настављача, писаца на корицама њених књига, имена часника и задругара. Сума значаја и значења тих имена предочила би нам све што треба. Био би то један од најсветлијих именика који се може саставити у нововековном српству.
Да би се заиста схватила улога Српске књижевне задруге у народу којем припада, требало би само добро ослушнути и потпуно разумети сваку од три речи у њеном називу. Траје тако дуго и држи се тако високо зато што је СРПСКА, зато што је КЊИЖЕВНА, и зато што је ЗАДРУГА. За друга.
Задруга није само установа књиге и културе, издавачка кућа, благородно друштво. Она у себи, свом раду и својим списима, садржи један од најбољих националних програма који Срби имају. (Принципи унутарње организације Задруге и данас би могли бити модел по којем би ваљало устројити веродостојну српску државу.)
У Задругиној биографији читамо реченице-програме:
„Свем народу српском.” „Јединство српског културног простора као предуслов опстанка и напретка.” „Спој народа и елите, без шавова, органски и складан; народна елита и елитни народ.” „Остављати на страну све што нас може делити, јаче потражити оно што нас може зближити и саставити.” „Хришћанска култура и економија, солидарност и етика – то је наша политика.” „Врхунске културне, уметничке и духовне вредности припадају и треба да буду доступне свима нама.” „Дух традиције и дух савремености.” „Духовни и културни континуитет српског народа.” „Култура и просвета најсигурнији су ослонац модерног друштва, основни услов духовног јединства и напретка народа српског, ма где он живео.” „Ми смо одговорни за то хоћемо ли имати коме да оставимо своје Свето Предање.” „И кад све друго потоне у прах и мрклину, ову луч сачувај, сине, као кандило. Ово зрно из којег ће све поново нићи.”
После Андрића или Самарџића, Попе или Раичковића, Павловића или Ракитића, о Српској књижевној задрузи можда би требало говорити само читањем. Овде, на Косову, утолико пре и утолико више.

КОСОВО У ИЗДАЊИМА СКЗ

Истог тог 22. марта пре подне, у Лепосавићу, на Учитељском факултету, у организацији те установе и Института за српску културу, др Марија Јефтимијевић Михајловић одржала је веома занимљиво предавање: Косово и Метохија у издањима Српске књижевне задруге. Провела нас је кроз богату историју и обимну библиографију Задругиних издања која се тичу Косова. „Није било периода у раду Задруге у којем је изневерена идеја ’косовске мисли’ (И. Андрић) или ’косовског опредељења’ (З. Мишић)”, наводи.
Стојан Новаковић је још 1878, пре оснивања Задруге, објавио Народна предања о боју косовском и Српске народне песме о боју Косовском. Критичке студије. Прво значајно дело у СКЗ са овом тематиком је Лазарица или бој на Косову, из 1906, народна епопеја у двадесет и четири песме, које је приредио и поговор написао Срета Ј. Стојковић. (...) Године 1926. у чувеном „Колу” излазе Приповетке Григорија Божовића, „косовског Андрића”, највећег приповедача Старе Србије, дуго забрањеног у комунистичкој Југославији.
„Од прве Божовићеве књиге у ’Колу’ до следећег писца са Косова и Метохије који је објавио у тој престижној едицији прошло је читавих сто година. На то су свакако утицале и одређене друштвенополитичке околности после Другог светског рата, када је владала тенденција да се све оно што се стварало на простору јужне српске покрајине сврста у корпус такозване ’косовске књижевности’”, изнела је Марија Јефтимијевић Михајловић. „Године 2008. у ’Колу’ је један од својих најбољих романа Сара објавио највећи живи књижевник са Косова и Метохије – Петар Сарић. Међутим, треба рећи да је Сарић и пре тога у Српској књижевној задрузи објављивао своје романе (Дечак из Ластве, Петруша и Милуша и Сутра стиже Господар), а прошле, 2021. године објавио је и најновији роман Клобук. (...)
Разуме се да је између Божовићевих књига приповедака и Сарићевих романа објављено на десетине књижевних и историјских дела, антологија, зборника, појединачних издања аутора са Косова и Метохије (попут Данила Николића, Алека Вукадиновића) или оних који су на Косову живели и стварали (Радосава Стојановића, Даринке Јеврић, Ратка Поповића), али су се током протеклих деценија у СКЗ-у појавила репрезентативна остварења која су у много чему померила границе схватања и разумевања историје, уметности и културе Косова и Метохије, Косовског боја, косовског мита и косовског опредељења.”
Посебно место у томе има есеј Зорана Мишића „Шта је то косовско опредељење?” из књиге Критика песничког искуства (1976). Тај текст је у многоме променио схватање идеје косовског опредељења. „Значај косовског мита давно је превазишао границе националног мита; својом суштином ’он се придружио оним највишим творевинама људског духа, сакупљеним у Имагинарном музеју једне јединствене европске културе’...”
У сусрет обележавању шестогодишњице великог догађаја из 1389, појављују се бројна и разноврсна дела која изнова осветљавају косовски мит и дају шире (над)историјско контекстуализовање Косовског боја у историји српског народа.
„Међутим, Српска књижевна задруга је у томе учинила много више од других, објавивши неколико капиталних издања у којима су сумирана дотадашња научна и историјска знања, књижевне и уметничке вредности, али и створене велике синтезе у виду значајних и капиталних едиција”, нагласила је Марија Јефтимијевић Михајловић.

РАЗУМЕВАЊЕ МИТА

„Тако се већ 1988. године појављује хрестоматија текстова Савременици о Косову и Метохији 1852–1912 коју је сачинио и предговор написао Душан Батаковић. Избор текстова о Косову и Метохији из пера Хаџи Серафима Ристића, Саве Дечанца, Бранислава Нушића, Зарије Поповића, Јанићија Поповића и других, са изванредним предговором приређивача, значајан је пре свега због тога што је права слика стања српског живља на простору Старе Србије, о којој широка јавност није много знала. (...) У периоду од 1989. до 1994. године у СКЗ  се појавило неколико антологија песничког и прозног стваралаштва са Косова и Метохије, али и песама и прича о Косову и Метохији, збирки поезије мотивисаних Косовским бојем и косовским заветом итд. Међу њима су свакако најзначајније следеће књиге: Остала је реч (српске народне умотворине из Метохије), 1988, песме, кратке умотворине, приповетке, обичаји, веровања, заклетве, клетве, благослови итд, које је приредио Милорад Радуновић; Темељи (избор нове српске поезије о Косову), 1989, приредио Павле Зорић; Љубомир Симовић је 1989. објавио чувену драму Бој на Косову; Косовско опредељење Радована Самарџића (1990), о историјском и легендарном у косовском опредељењу, светосављу и косовском завету, историјском карактеру Срба, Косову и Метохији, његовом историјском успону и паду; Данило Николић је 1991. објавио збирку изабраних приповедака Повратак у Метохију; следеће године појављује се књига Атанасија Јевтића Свети Сава и Косовски завет; избор текстова из старе књижевности Списи о Косову објављен је 1993, као и Сабрани списи Патријарха Пајсија (1993), познатог као Пајсије Јањевац; следеће године (1994) Владимир Цветановић је објавио значајну Антологију косовскометохијских приповедача (1871–1941), где су заступљени: Манојло Ђорђевић Призренац, Никодим Савић, Зарија Поповић, Јанићије Поповић, Григорије Божовић и др)...”
Посебно место, с великим разлогом, др Јефтимијевић Михајловић даје Задругиној едицији Косовска споменица 1389–1989, јединственој у српској култури.
„Косовском споменицом (1389–1989) обухваћене су следеће књиге: 1) Косовски бој у српској историји (1989), коју су написали: Радован Самарџић, Сима Ћирковић, Олга Зиројевић, Радмила Тричковић, Душан Батаковић, Веселин Ђуретић, Коста Чавошки и Атанасије Јевтић; 2) Косовски бој у српској књижевности Војислава Ђурића (1990), изванредан зборник на преко 650 страна, у коме су сабрани сви релевантни књижевни и критички текстови о Косовском боју, од средњег века до дана објављивања ове знамените књиге (...); 3) Косовски бој у ликовним уметностима Дејана Медаковића (1990) такође улази у ред капиталних остварења (...); 4) Косовски бој у европској књижевности...”
Као круну свих издања СКЗ о Косову и Метохији др Јефтимијевић Михајловић види Књигу о Косову Димитрија Богдановића из 2006. године (прво издање у САНУ, 1986), вероватно најзначајнију синтезу историјског, научног и уметничког знања о јужној српској покрајини. (...)

МИ ЋЕМО СЕ СИГУРНО ВРАТИТИ

За само два дана чули смо много важних имена и наслова, идеја и гласова. Запамтили небоземни пој и слике које светле. Лица лепих младих људи који уче и читају. И знају ко су. „Увек се изнова запрепастимо тиме колико смо живи”, шали се Матић.
Народ који се на овакав начин бави књигом и културом не треба никоме да се правда што је свој на своме.
Други је дан пролећа, на Копаонику бљешти снег.
Белина обновитељска, спасоносна.
Одлазимо, али вратићемо се. Куцнуће час да се сашива.
Сада то већ знају сви који треба да знају.

***

Нова имена
Овом приликом у Косовској Митровици основано је повереништво Српске књижевне задруге, на чијем челу је песник Милан Михајловић, директор Градске библиотеке „Вук Караџић”. У Српску књижевну задругу већ су учлањене нове установе, попут  Медицинске школе из Митровице и Факултета уметности Приштинског универзитета (привремено седиште у Звечану). Ту је и тридесетак нових појединачних чланова, углавном младих са Универзитета.

***

Библиотека
Главни организатор представљања СКЗ на Косову била је Градска библиотека „Вук Караџић” из Косовске Митровице. Ова установа баштини библиотечку традицију из 1920. године (читаоница Друштва „Братство”). Званично је основана 1945, са почетним фондом од 1.700 књига. До 1999, после многих селидби, скрасила се у лепој згради некадашњег хотела „Јадран”, на преко 800 квадрата, и стигла до фонда од 114.000 књига. А онда, доласком „међународних снага”, мислило се мировних, настао је прелом. Морало се кренути практично испочетка, у северном делу града. Тим путем препочињања видно се напредује у добром правцу.